Meriti ili ne meriti?

Interesantna tema pokrenuta je na prošlonedeljnom HR skupu. Pomislio bi čovek da tema “Izazovi sistema evaluacije radnog učinka” mnogima nije zanimljiva i izazovna, ali za mene itekako jeste. Zaista svakodnevno razmišljam o svemu o čemu smo diskutovali, čitam, pričam sa kolegama i ispostavilo se da je ovo isplivalo kao izrazito aktuelna tema ovih dana.

A opet, na kraju, (tako mi se bar sad čini) svako se vratio u svoju mišiju rupu, obično, ili radeći baš onako kao do sada ili pak nešto malo izmenio, došminkao i.. ma neka gura tako do kraja godine pa ćemo u Novoj videti šta ćemo sa tim.

Meriti ili ne meriti pitanje je sad!

Najnoviji svetski trendovi kažu – bolje ne. Ne prija generaciji Y.
Drugi to tumače – meriti, ali promeniti način iz korena, pa onda meriti.
Dobar argument imaju i oni koji kažu – merio sam, radio po pravilima od prvog do poslednjeg i nije to to. Biznis je biznis, takvo merenje nije dobro za biznis ili jednostavno rečeno – “biznis ne razume takvo merenje i ne treba mu”.

Postavlja se bitno pitanje – kako zapravo meriti? Kako naći dobru meru? Kako na isti pijadestal dovesti biznis, rezultat, zadovoljstvo, posvećenost?
Kažu mnogi da je to lako. Pa toliko smo pisali o tome – ako napraviš dobre parametre, vodiš računa i o ljudima i o rezultatu, ljudi su zadovoljni i rade dobre stvari, pa ostvaruju i super rezultat.
E tu sam vas čekala – baš je jednostavno. A da li tako radimo?
Kunemo se u načine, iskustvo, know-how, metode. Ili pak pronalazimo nove pa se u njih kunemo. Ostvarujemo rezultate, uspostavljamo jasne aršine, vodimo računa o ljudima jer oni su jelte najbitniji. Baš jednostavno, zar ne?

Da li je ta famozna generacija Y toliko veliki povod da se menja način merenja i pristup ili je to pak samo okidač da evoluira ono što više ne radi posao?

U mom okruženju (što privatnom što poslovnom) mišljenja su različita. Neki vape za merenjem i time da znaju tačno, precizno šta, kako, gde, zašto, kada. To im pruža sigurnost ali i to da budu kormilari svog uspeha, učinka i napretka. Meri ali samo da bude transparentno i fer.

Drugi pak ne žele pompu, neka se meri ali ne moram ja baš sve da znam to što vi radite u HR-u. Stalno nas posmatrate, procenjujete – ja ću raditi svoj posao najbolje što znam, samo vi merite.
Neki su pod stresom kada im samo pomeneš reč razgovor, merenje rezultata, godišnji razgovor. Obrva se podigne i oko počne da podrhtava. Dosta im je više procene, tabela, (ne)pravedno sprovedenih akcija i projekata, nejasnih aršina, stalnih razgovora pro-forme.

Ono što me raduje je što najveći broj moje generacije (Y) i onih malo mlađih od mene (takođe Y) to vide kao neminovnost. Kako da znam ako ne merim? Kao da je to osnovni postulat. Obradovala me je i činjenica da se ljudi ne plaše toliko načina i metoda koliko samog pristupa prema njima kao radnicima i ljudima pre svega. Tu mi kao HR možemo puno. Jasna komunikacija, doslednost i ljudskost.

Ako ovako postavimo stvari od početka, stvarno mislim da je jednostavno.

Zar ne?   🙂